OTVORENO PISMO PODRŠKE ŽENAMA: Marina Abramović je imala tri abortusa, hajde da je (ne) mrzimo!
Marina Abramović je pre nekoliko dana proglašena najuticajnijom osobom u svetu umetnosti, što je titula koju svake godine dodeljuje Artnet, poznati portal za prodaju, kupovinu i istraživanje umetnina
AP/Photo
Tim povodom na sajtu magazina Nedeljnik osvanuo je naslov: „Marina Abramović proglašena za najuticajniju umetnicu sveta: Da li je ipak bila u pravu kada je rekla da ne bi uspela da je imala decu?“
Marina je pre novoosvojene titule izjavila da je tri puta imala abortus u životu. Nije želela decu, jer je smatrala da bi je ona kočila na putu do uspeha kojem je stremila i uspela da ga dostigne. Njena tri abortusa su u očima javnosti postala nešto poput ubistva oca, sina i svetoga duha. Izazvala je toliko burnih reakcija i pogrdnih komentara da ih je teško nabrojati i opisati. Priča se, kao što vidimo, opet podgreva i opet se na meti preispitivanja našao i profesionalni status umetnice. Prvi put sam ćutao, drugi put neću.
Muškarac sam, ali da sam žena u ovakvom svetu poludeo bih. Pre nego što me postmodernisti optuže za autošovinizam, moram da kažem da me ne zanimaju feminističke kategorizacije, iako ih poštujem. Zanima me šta je pravedno, a šta ne. Kada ste poslednji put pročitali vest o nekom muškarcu čiji se uspeh u karijeri omalovažava jer nije postao otac? Da li ste ikada pročitali naslov poput ovog: "Džordž Kluni je osvojio dva Oskara: Da li je ipak u pravu što se posvetio karijeri umesto deci?“
Pravo pitanje je zašto ženama još uvek nije dozvoljeno da ostanu bez porodice, a da zbog uspeha ne budu ocrnjene i proglašene zlim egoistima. Klasičan argument protivnika u ovakvim situacijama jeste ubeđivanje kako Marina i druge uspešne žene, poput Opre Vinfri, greše. Kako njihova karijera ništa ne vredi zato što se nisu ostvarile kao majke. A znamo li koliko se majki i očeva zaista uspešno ostvarilo u tom roditeljskom pozivu? Mogu li se preborajati svi oni roditeljski neuspesi koji su u toliko mnogo porodica vaspitali licemerne, površne, netolerantne, nasilne, neobrazovane i druge ljude koji nisu za pohvalu?
Pre ili kasnije, posle sezone lova na veštice, moraćemo da priznamo da je Marina izuzetno hrabra žena. Donela je odluku na koju ima puno pravo i sa tom odlukom je stala pred armiju neotesanih koji je osuđuju. Nije poklekla pred njima ranije, pa nije poklekla ni sada kada puni sedamdeset godina. Nije rodila decu zato što su njeni mama i tata tako želeli. Zato što joj „biološki sat otkucava“, religija poručuje da to tako treba i što su svi njeni prijatelji postali roditelji pa je došao red i na nju. Nije ih rodila zato što se plašila da u starosti neće imati „ko da je gleda“, niti zato što bi to bilo sredstvo da pored sebe kako-tako zadrži muškarca do kojeg joj je stalo.
Nije ih, poput nekih, rodila jer je bila ljubomorna na bivšeg momka, koji je dete sa drugom ženom dobio odmah posle raskida. Nije bila od onih koje su „zakačile“, pa ih je bilo sramota da odu kog ginekologa, ni od onih koje su dete htele samo za sebe, pa ocu s kojim su imale avanturu godinama nisu javile da je postao roditelj Ne, nijedno dete Marine Abramović nikada neće trpeti zbog njene zaljubljenosti u umetnost, završiti u domu za nezbrinutu decu, biti zanemareno, opterećeno kompleksima neostvarenog roditelja i dato na usvajanje.
Kada bi Marina mlatila našom zastavom po svetu, krstila se, igrala kolo i držala tri prsta u vazduhu verovatno bi bila voljena koliko Ceca Ražnatović. Odbila je da spušta glavu pred ljudima koji joj nisu ni do kolena i nekako im nikada nije poverovala da nema veće sreće od majčinstva. A ti koji svoju decu trljaju drugima na nos, nažalost, obično nemaju sa čim drugim da se pohvale.
Često se pitam hoće li se jednom na ovim prostorima shvatiti da ono što za nekoga predstavlja sreću ne mora predstavljati sreću za druge? Hoće li žena imati pravo na jednakost, seks i abortus ne samo pred zakonom već i u društvu? Da li će se ikada prihvatiti da postoje ljudi koji imaju drugačija stremljenja i koji jednostavno ne vide sebe u ulozi roditelja?
Za planetu na kojoj živi više od sedam milijardi ljudi jauk zbog toga što neko nema „poroda“ čini mi se tragikomičnim. U moru sadističkih ekscesa, koji se u medijima izlivaju više nego na performansima čuvene umetnice, meni je žao što Marina nema dece samo zbog toga što još jedna inteligentna, talentovana, hrabra i u svetu cenjena osoba prepušta vaspitavanje budućih članova ovog društva mediokritetima.
Nazvati ljude bez dece sebičnim, poteže pitanje sebičluka kod zamorno ponosnih roditelja koji bi, doslovno i beskrupulozno, gazili preko mrtvih da njihovi mali prinčevi i princeze što lakše i brže završe na bogatom, uglednom i svetski priznatom tronu, na koji se Marina sama popela.
Sve su to performansi koji se najuticajnijoj umetnici na svetu verovatno čine smešnim. Ona nije majka kojoj se Bogorodica i Paraskeva smeše pod kapom nebeskom. Nju neće pamtiti samo njena deca, već čitave generacije. Prosečnost je prolazna i predstavlja tek jednu kariku koja tužno bledi u dugačkom lancu vremena. Legende su, s druge strane, večne. Marina je želela da postane ovo drugo i odbila da na bilo koji način bude sputana pri tome.
Usudila se da veruje da život vredi i bez razmnožavanja. Izvucite nos iz njenih gaća i pomirite se s tim. Deca jesu blago i budućnost. Njihovi roditelji su već nešto drugo.
Objavi komentar